• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
  • default color
  • cyan color
  • red color

grb-web-presude

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Гж. 4205/17
20.03.2018. године
Нови Сад

У   И М Е   Н А Р О Д А

    Апелациони суд у Новом Саду, у већу чији је председник судија Бранка Бајић, а чланови судије Оливера Пејак Прокеш и Весна Сладојевић, у правној ствари тужиље AA из ..., коју заступа Радоичић Милутин, адвокат из Београда, против тужене ББ ..., (правни следник ВВ...,) ради утврђења, одлучујући поводом жалбе тужене изјављене против пресуде Основног суда у Новом Саду посл.бр. П. 6948/17 од 06.10.2017. године, након одржане расправе пред другостепеним судом,  дана 20.03.2018. године, донео је следећу

П Р Е С У Д У

    Жалба тужене се ДЕЛИМИЧНО УСВАЈА, а пресуда Основног суда у Новом Саду посл.бр. П. 6948/17 од 06.10.2017. године, се  ПРЕИНАЧАВА у делу којим је утврђено да је ништава и да не производи правно дејство одредба чл.1.9 Уговора о стамбеном кредиту бр. КС ... кредитна партија ... од 04.04.2006.године, у делу којим је уговорена валутна клаузула у швајцарским францима и у  делу којим тужиља отплату доспелих обавеза по кредиту врши индексирањем кредита у швајцарским францима (став 2 изреке), тако што се тај део тужбеног захтева ОДБИЈА, као и у делу одлуке о трошковима парничног поступка (део става 4 изреке), тако што се одбија захтев тужиље за исплату законске затезне камате на трошкове поступка почев од пресуђења 06.10.2017.године до дана извршности пресуде, док се у преосталом делу жалба тужене ОДБИЈА и првостепена пресуда ПОТВРЂУЈЕ (у побијаном ставу 3 и делу става 4 изреке).

    Обавезује се тужена да у року од 15 дана тужиљи надокнади трошкове жалбеног поступка у износу од  44.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана извршности до исплате.

О б р а з л о ж е њ е

    Првостепеном пресудом је усвојен тужбени захтев и утврђено је да је ништава одредба и да не производи правно дејство одредба чл. 1 тач. 9 Уговора о стамбеном кредиту бр. КС. ... кредитна партија ... 4.04.2006. године закљученог између тужиље АА из ..., као корисника кредита с једне стране и тужене ББ ..., као правног следбеника ВВ ... са друге стране, у делу којим је уговорена валутна клаузула у швајцарским францима и у делу у коме тужиља отплату доспелих обавеза по кредиту врши индексирањем кредита у швајцарским францима.. Раскинут је уговор о стамбеном кредиту бр. КС. ... кредитна партија ... од 4.04.2006. године а закључен између тужиље АА из..., као корисника кредита с једне стране и тужене ББ ... правног следника ВВ ..., с друге стране, услед битно промењених околности. Обавезана је тужена да тужиљи надокнади трошкове поступка у износу од 647.708,00 динара са законском затезном каматом од 6.10.2017. године па до исплате, а у року од 15 дана под претњом извршења.

    Против наведене пресуде тужена је изјавила благовремену жалбу из свих законом прописаних разлога предложено је да се жалба усвоји и побијана пресуда преиначи тако што ће тужбени захтев бити одбијен, а тужиља обавезана да туженој надокнади трошкове  поступка.

    Тужиља је дала одговор на жалбу.

    Жалба тужене је делимично основана, и то у односу на побијани део пресуде којим је усвојен тужбен захтев за утврђење ништавости одредбе чл. 1.9 Уговора о стамбеном кредиту у погледу уговорене валутне клаузуле, као и у делу одлуке о трошковима парничног поступка у погледу досуде законске затезне камате.

    Испитујући првостепену пресуду у границама разлога наведених у жалби тужене, пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП и на правилну примену материјалног права, сходно овлашћењима из одредбе члана 386 став 3 ЗПП, Апелациони суд налази да је побијана пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка на које овај суд пази по службеној дужности, да тужена неосновано указује да је почињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 ст.2 тачка 12 ЗПП. Како је у првостепеном поступку чињенично стање остало непотпуно утврђено, а пресуда је већ била укинута, одржана је расправа пред другостепеним судом, сходно одредби чл. 383 ст.4 ЗПП. на којој су поново изведени докази изведени пред првостепеним судом,  читањем  уговора о стамбеном кредиту од 04.04.2006.године са картицама промета, плана отплате кредита, обавештења о промени висине месечне обавезе по кредиту од 16.06.2008.године, одговора по приговору тужене од 18.10.2013.године, налаза и мишљења вештака Драгаш Јована од 04.10.2016.године, прочитана је допуна налаза од 14.02.2018.године, саслушан је овај вештак, те је на основу тако изведених доказа и неспорних чињеница између странака утврдио следеће чињенично стање:

    Тужена ББ ... је правни следник ВВ ...

    Тужиља је код тужене била запослена на радном месту самосталног референта у Служби кредитних послова грађана.

    Дана 4.04.2006. године тужиља је у својству корисника кредита са туженом, као даваоцем кредита, закључила уговор о стамбеном кредиту бр. КС. ..., кредитна партија ... на износ од 3.975.477,63 динара и роком враћања од 20 година (240 месеци). Кредит је тужиљи одобрен ради куповине непокретности и то дуплекс стана бр. 8 површине 73.80м2 у поткровљу у ...,  на парцели бр. ... к.о. .... Уговорено је да ће банка пренети средства на текући рачун тужиље, а да обавеза враћања кредита тече од 1.05.2006. године. Одредбом чл. 1 тач. 6 уговора прописано је да на средства одобреног кредита банка обрачунава и наплаћује редовну камату по стопи од 4,5% годишње, а што одговара 4,5% ЕКС на годишњем нивоу. На основу одредбе чл.1 тач.7 банка је задржала право да камату коригује према тржишним кретањима камате иза исте пласмане. Чл.1 тач. 8 је прописано да у случају неблаговременог враћања кредита, што подразумева и нередовну отплату доспелих рата, банка обрачунава и наплаћује затезну камату у складу са актима пословне политике банке у износу од 4,5% годишње. Чл. 1 тач. 9 прописује да банка има право да обавезе корисника кредита усклађује сагласно растом средњем курса динара за CHF и да захтева исплату дуга обрачунатог применом ове клаузуле. Даље чл.2 прописује обавезно враћање кредита од 240 месечних ануитета који доспевају почев од 1.05.2006. године, стим да обрачун ануитета врши банка у складу са планом отплате који је саставни део уговора. Чланом 3 се обавезала тужиља да ради обезбеђења враћања кредита приложи сопствену меницу и да на својим, односно на непокретностима трећег лица установи заложно право првог реда у корист туженог за износ кредита са припадајућом каматом и трошковима на непокретности, односно у дуплексу бр. 8 површине 73.80м2 на поткровљу у ...  на парцели бр. ... к.о. .... Установљена је обавеза о овери заложне изјаве и дозвола уписа хипотеке у јавним књигама и предлог за укњижбу са пријемним печатом суда или катастра непокретности и доказ о плаћеној такси на укњижбу. Заложно право траје до краја отплате кредита, а по отплати ће банка издати брисовну дозволу ради брисања заложног права. Члан 4 предвиђа да је преметни кредит наменски, те је обавеза тужиље да кредит користи у наменске-уговорене сврхе, а у случају утврђења ненаменског коришћења средстава банка има право да једнострано раскине уговор у отказном року од 30 дана уз обавезу тужиље да преостали дуг врати у целости у року од 8 дана од дана пријема писменог позива јер ће се приступити принудној наплати у супротном. Чланом 7 је уговорена надлежност месно и стварно надлежног суда седишта банке. Овај уговор потписан је од стране представника банке и тужиље.

    Дана 16.06.2008. године тужена је упутила допис тужиљи у коме обавештава тужиљу да је под утицајем кретања на тржишту а нарочито повећањем каматних стопа на међународном финансијском тржишту била принуђена да донесе одлуку о модификацији каматних стопа на све стамбене кредите, па и на кредите радницима банке, те да ће то бити у примени од 1.07.2008. године. Обавестили су тужиљу да је њен месечни ануитет 460,89 CHF. Услед наведене промене дошло је до промене у висини ефективне каматне стопе која је износила 4,70% годишње.

    Дана 18.11.2013. године тужена је упутила тужиљи одговор на приговор који је тужиља изјавила 18.10.2013. године и у том допису је банка обавестила тужиљу да је након измене каматне стопе, од јула 2008. године па до ступања на снагу Закона о заштити корисника финансијских услуга, наплатила 40 рата које су увећане за износ од по 6,78 CHF по рати, односно 271,20 CHF. У складу са препоруком НБС тужена је донела одлуку да наведени износ урачуна у делимичну превремену отплату кредита па су стога урађене корекције у плану отплате.

    По предметном уговору одобрени кредит укупно износи 3.975.477,63 динара, односно 72.351,00 CHF. У моменту одобрења кредита тај износ је одговарао износу од 45.800,43 евра. У периоду од 1.05.2006. па до 6.05.2016. године тужиља је отплатила укупно 33.935,40 евра на име отплате главнице и редовне камате. У том периоду према основном ануитетском плану исказано у CHF и претвореног у еуре на име главнице је требало да се отплати 18.134,68 еура и на име редовне камате 16.464,38 еура или укупно 34.781,06 еура. Тужиља је укупно платила 33.935,46 евра или 97,60% доспеле обавезе.

    Стање дуга на име неотплаћене главнице кредита на дан доношења побијане пресуде износи 43.656,10 CHF, што одговара противвредности од 38.087,67 евра. Дакле, дуг се смањио за 7.712,75 евра, а на име отплате главнице плаћено је 17.693,80 евра.

    Промена односа еура и CHF довела је до несразмере у давањима јер повећање вредности CHF у односу на евро доводи до повећања свих добара у Србији чија је вредност везана за евро.

    Од дана закључења уговора о кредиту 4.04.2006. године па до дана доношења побијане пресуде 6.10.2017. године, пораст CHF  у односу на РСД je 89,2415%,  пораст CHF  у односу на евро je 38,2033% a  пораст евра у односу на РСД  износи 37,2964%. Дакле, CHF је више растао према евру за 38,2032%.

    На дан доспећа првог ануитета за уплату 01.05.2006. године висина је износила 454,08 CHF или 24.937,85 РСД. На дан 01.06.2006. године ануитет је износио 454,08 CHF, односно 25.258,88 РСД. На дан пресуђења, 06.10.2017. године, рата би износила 454,08 CHF, а то је у динарима 47.211,83 РСД, према плану отплате кредита у моменту закључења уговора.

    Према стању пословних књига тужене преостала обавеза тужиље по основу главнице и по основу камате на дан 31.05.2016. године износи: доспела редовна камата 3.185,82 CHF, а доспела главница 5.142,53 CHF, затезна камата 36,33 CHF, неотплаћена главница 43.656,10 CHF, односно све укупно на дан 31.05.2016.године дуг износи - 52.020,78 CHF.

    У историјском прегледу, кретање валуте CHF у односу на ДЕМ, а касније и на евро је следеће: у периоду од 1994. до 2001. године био је релативно стабилан однос курса CHF према ДЕМ, који је варирао у том периоду за око 20%. У периоду од 2002. до 01.10.2017. године раст CHF у односу на евро био је 54%.

    У моменту одобравања кредита тужиљи у CHF, однос CHF према евру је био најнижи и кретао се у односу 1,6071 у 2006. години и 1,6562 у 2007. години, док је у 2015. и у 2016. години био највиши, а кретао се у односу 1,0809 у 2015. години и 1,0751 у 2016. години. 

    Лица која су се задуживала у CHF била су изложена и ризику промена односа евра и CHF, што се управо догодило и у спорном периоду када је тужиља била у обавези да отплаћује стамбени кредит. 

    Централна банка Швајцарске је у септембру 2011. године у својој спољној политици и девизној политици увела политику минималног курса у циљу спречавања раста франка, па је из тог разлога донела одлуку да евро не може бити испод 1,20 CHF. У јануару 2015. године Централна банка Швајцарске је донела одлуку о напуштању ове политике, што је довело до раста CHF у односу на друге валуте, па и на евро. Из тог разлога скок курса валуте CHF није могао да представља уобичајан нормалан ризик промене курса валута приликом задужења у страној валути, а такав случај није се десио ни у периоду од 1994. до 2015. године.

    У периоду од 01.01.2002. до 04.04.2006. године швајцарски франак у односу на динар је порастао за 35,45% а у истом периоду евро у односу на динар је порастао за 45,56% што поткрепљује закључак вештака да је у време закључења уговора швајцарски франак био у најнижем односу у односу на евро. Најнижи курс швајцарског франка био је средином 2007. године, а пораст швајцарског франка уследио је након 01.септембра 2009. године, затим 30.05.2011. године, 08.10.2012. и почетком 2015. године. 

    Оцењујући све изведене доказе у смислу одредби чл 7 и 8 ЗПП, овај суд је прихватио приложену писмену документацију као веродостојну, јер није било разлога да се у њену веродостојност сумња, нити су странке приговарале. Прихваћен је у целости и налаз и мишљење вештака Драгаш Јована, јер је дат у свему према правилима струке, вештак је одговорио на сва питања и примедбе, а ваљаност овог   налаза  током поступка ничим није доведена у сумњу.

    Имајући у виду све утврђене чињенице, овај суд налази да се основано жалбом тужене побија део првостепене одлуке у делу којим је усвојен тужбен захтев за утврђење ништавости одредбе чл.1.9 Уговора о стамбеном кредиту у погледу уговорене валутне клаузуле.

    Валутна клаузула, као средство очувања реалне тржишне вредности динарских средстава пласираних путем уговора о кредиту, уређена је одредбом чланова 2 и 34 Закона о девизном пословању ("Службени гласник РС", број 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14), који је важио у време одобравања кредита тужиљи, а који валутну клаузулу одређују као вид уговарања вредности обавезе у девизама (валута обавезе) у Републици, с тим што се плаћање и наплаћивање по тoм уговору врши у динарима (валута исплате), чиме је несумњиво дозвољено уговарање у девизама, при чему се плаћање и наплата по том уговору  врши у динарима. Наведена могућност предвиђена је и одредбом члана 395 ЗОО, којим је прописано да се, ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути или злату, њено испуњење може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.

    Имајући наведено у виду, као и одредбе чланова 1065 – 1068 ЗОО и члана 2 Закона о банкама, банка има могућност да уговори вредност обавезе из кредита у девизама, у ком случају кориснику кредита ставља на располагање одређени динарски износ, а наплату доспелих рата кредита врши исто у динарима. Према томе, уговарање валутне клаузуле у уговору о кредиту као валориметра очувања реалне вредности динарских средстава стављених на располагање кориснику кредита представља правно допуштени вид заштите банке даваоца кредита, под условом да се на тај начин очува реална тржишна вредност динарског износа пласираних кредитних средстава, због чега су основани жалбени наводи тужене да девизна клаузула предметног уговора о кредиту није ништава.

    Стога је у том делу жалба тужене усвојена, а  првостепена пресуда у побијаном ставу 2 изреке, преиначена, применом одредбе чл. 394 ст.4 ЗПП.

    Међутим, супротно жалбеним наводима тужене, овај суд налази да је на основу свих утврђених чињеница  правилно примењујући одредбе члана 15,  133. став 1, 2, 3, 4, 5 и чл. 135  ЗОО, првостепени суд закључио  да је тужбени захтев основан  у погледу испуњености услова за раскид предметног уговора због промењених околности.

    Наиме, из свих утврђених чињеница несумњиво произилази да је од закључења уговора, па до подношења тужбе дошло до измењених околности које се огладају у енормном порасту валуте CHF у односу на евро и динар, те да је због тога било отежано испуњење обавезе тужиље.  Промена односа евра и CHF у смислу повећања вредности у односу на евро довела до повећања цена свих добара у Србији чија је вредност везана за евро, што је условило и несразмеру у давањима од око 38%, па је и предметним уговором о стамбеном кредиту дошло до нарушене еквиваленције узајамних давања и то на штету тужиље.

    Висина обавезе тужиље као уговорне стране која је условљена курсом валуте CHF је у толикој мери увећана да је отежала испуњење уговорне обавезе пошто је рата кредита неспорно много већа од у динарском износу него што је била на дан закључења уговора, па тај уговор више не одговара очекивањима тужиље као уговорне стране и доводи у питање сврху уговора. Уважавајући чињеницу да постоји поремећај еквивалентности давања уговарача  и то на штету тужиље, правилно је тужбени захтев усвојен  у делу захтева за раскид тог уговора.

    Жалбено негодовање туженог да је тужиља свесно прихватила ризик који се са собом носи везивање за наведену страну валуту CHF, није основано. Без обзира на чињеницу да је тужиља била запослена код тужене и то на позицији самосталног референта  у Служби кредитних послова грађана, што је утврђено као неспорна чињеница, ове околности нису ни тужиљи, као службеници банке, могле бити познате исто као ни било ком другом кориснику стамбеног кредита који је закључио уговор са оваквом клаузулом. Осим тога, према налазу вештака утврђено је да је управо у време узимања кредита швајцарски франак имао најнижи ниво.

    Након извршеног допунског вештачења  путем вештака Драгаш Јована утврђен је и ниво апресијације CHF у односу на евро и РСД и то за период од потписивања уговора па до пресуђења, тако да су неосновани жалбени наводи туженог да ове чињенице нису расправљене. Напротив, управо на расправи пред другостепеним судом, на основу допунског налаза и исказа вештака Драгаш Јована, расправљена су сва спорна питања поводом изнетих примедби тужене. Имајући у виду налаз вештака Драгаш Јована, без значаја су и жалбени наводи тужене да промењене околности морају да буду потпуно непредвидиве, а да се под тим непредвидивим догађајима не може сматрати пад вредности новца у инфлаторним условима односно пад динара у односу на уговорену валуту.

    Члан 15. став. 1. ЗОО прописује да је у заснивању двостраних уговора стране полазе од једнаке вредности узајамних давања ставом 2. да се законом одређује у којем случају нарушавање тог начела повлачи правне последице. 

    Чланом 133. став 1. ЗОО прописано је да ако после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једне стране или ако се због њих не може остварити сврха уговора а у једном и другом случају у тој мери да очигледно да уговор више не одговара очекивању уговорних страна и да по општем мишљењу било неправично држати га на снази таквог какав, страна којој је отежано испуњење обавезе, односно, страна која због промењених околности не може остварити сврху уговора може захтевати да се уговор раскине.  Одредбом става 2. истог члана прописано је да се раскид уговора не може захтевати ако је страна која се позива на промењене околности била дужна да у време закључења уговора узме у обзир те околности или се могло избећи или савладати. Одредба става 3. прописује да је страна која захтева раскид уговора не може се позивати на промењене околности које су наступиле по истеку рока за испуњење њене обавезе. У ставу 4. је прописано да се уговор неће раскинути ако друга страна понуди или пристане да се одговарајући услови уговора правично измене. Одредбом става 5. прописано је да се изрекне раскид уговора суд ће на захтев друге стране обавезати страну која га захтева да накнади другој страни правичан део штете коју трпи због тога.

    Дакле, у смислу одредбе чл.133. ЗОО уговор који је закључен може да  се раскине због промењених околности када након закључења уговора и независно од воље уговарача наступе ( фактички и правно) околности које нису резултат активности уговорних страна већ је реч о тешко предвидивим околностима, ако исте знатно отежавају испуњење уговора или доводе у питање његову сврху ако се њихово дејство није могло избећи или отклонити али пре престанка важења уговора или по испуњењу уговорне обавезе.

    Чланом 135. ЗОО прописано је да се при одлучивању о раскиду  уговора односно његовој измени, суд руководи начелима поштеног промета, водећи рачуна нарочито о циљу уговора, о нормалном ризику код уговора односне врсте, о општим интересу, као  и о интересима обеју страна.

    Према оцени другостепеног суда, а супротно наводима жалбе, правилно је првостепени суд закључио да су у овој правној ствари испуњени законом предвиђени услови за раскид закљученог уговора о дугорочном стамбеном кредиту услед битно промењених околности, јер је утврђено да је након закључења уговора дошло до енормног скока валуте CHF услед чега и висина обавезе корисника кредита овде тужиље која је предметним уговором условљена курсом валуте CHF, више не одговара очекивањима тужиље као корисника кредита, јер отежава испуњење њених уговорних обавеза, па је тиме доведена у питање и сврха уговора. Овај суд прихвата становиште првостепеног суда да су овако промењене околности биле потпуно непредвидиве и да су стога испуњени сви законом прописани услови за раскид уговора. Према утврђеним чињеницама рата кредита коју је тужиља морала да плати је управо због курса валуте CHF у динарском износу много већа него што је била на дан закључења уговора, па се тиме довела у питање и сврха самог уговора јер он више није одговарао очекивањима тужиље као уговорне стране. Осим тога, на основу налаза вештака финансијске струке несумњиво је утврђено да је нарушено и начело из члана 15. ЗОО којим је прописано да у заснивању двостраних уговора стране полазе од начела једнаких  узајамних давања, те да је то начело нарушено јер је за тужиљу као корисника кредита преузета обавеза враћања кредита постала превисока.

    Овај суд је приликом одлучивања водио рачуна и о нормалном ризику уговарача да може доћи до пораста курса валуте CHF у којој је индексиран предметни уговор, али имајући у виду чињенице које су утврђене економско финансијским вештачењем, не може се сматрати да је тужиља  могла да очекује и претпостави да ће доћи до толиког раста курса CHF након закључења уговора и да ће се довести у питање сврха самог закључења уговора. Поред тога, због вишегодишњег трајања уговора о кредиту ни банка, ни корисник кредита, овде тужиља, нису могли  у време закључења уговора да реално сагледају сва будућа тржишна кретања курса валуте обрачуна, па због тога не може да се стави на терет тужиљи чињеница да је била запослена у банци и да је могла да сама очекује овакве промене.

    Надаље, овај суд се руководио и ставом да непредвидива и неочекивана колебања курса обрачунске валуте не могу довести до несразмерног имовинског обогаћења или осиромашења било које стране из уговора о кредиту, а опште је позната чињеница да енормно повећање вредности CHF у односу на динар и евро има за последицу да се корисници кредита доводе у стање објективне немогућности враћања примљеног динарског износа обрачунатог у противвредности CHF, као и уговорене променљиве каматне стопе.

    Осим тога, мора се имати у виду и да принципе поштеног промета у облигационим односима потрошача и продавца односно корисника услуга и даваоца услуга, регулишу одредбе Закона о заштити потрошача (Службени гласник РС бр.79/05), као и касније донети закони који регулишу област заштите потрошача.

    Одредба члана 3. став.1.  Закона о заштити потрошача који је важио у време закључења уговора о кредиту прописује да основно право потрошача право на информисање. То право подразумева обавештење потрошача о свим чињеницама од значаја за његов правилан избор и заштиту од непоштеног промета. Информација о својственом производу услуга и условима продаје према одредби члана 46. став. 1 тог закона морају бити тачне, потпуне основане, недвосмислене, јасне и благовремене. Чланом 11. установљено је право потрошача на заштиту његових економских интереса при куповини производа односно коришћења услуга. Прописано право потрошача односно корисника услуга су истовремено обавеза продавца односно даваоца услуга при чему према члану 43. истог закона права и обавезе односе се и на финансијске услуге. Испуњење тих обавеза мора се ценити са становишта неспорног стручног знања банке даваоца кредита и њене обавезе да искуствено сагледа раније промене курса CHF и објективно оцени да ли је енормни раст курса те валуте могуће очекивати и у уговореном периоду враћања кредита, те да ли је у том смислу обавестио корисника кредита. Како се тужени на ове околности током поступка није позивао, нити достављао доказе, учињени пропуст доводи до конституисања неправичних уговорних одредби на штету тужиље, те они сагласно одредби члана 135. ЗОО, такође утичу при одлучивању о раскиду уговора односно његовој измени због промењених околности.

    Контролишући одлуку о трошковима првостпеног поступка, овај суд налази да је иста донета у свему у складу са одредбама члана 153, 154 и 163.ЗПП правилно закључујући који су трошкови били нужни и оправдани за вођење поступка а који не, те правилно примењујући Закон о судским таксама и Тарифу о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, што жалбене наводе тужене којима се оспорава висина досуђених трошкова чини неоснованим. Међутим, неправилно је досуђена законска затезна камата почев од дана пресуђења.  Наиме, тужља  има право на исплату камате на трошкове поступка досуђене првостепеном пресудом у складу са одредбом члана 277 став 1 ЗОО, али тужена, као дужник, у смислу члана 324 ЗОО (у складу са
ставом Уставног суда РС израженим у одлукама Уж. 9130/13 од 19.11.2015. године и Уж. 8064/15 од 20.09.2017. године) пада у доцњу са испуњењем обавезе тек када одлука о парничним трошковима постане правноснажна и када протекне рок за добровољно испуњење, односно, када она постане извршна, па је одлука о трошковима поступка преиначена на начин ближе означен у изреци ове пресуде.

    Одлучујћи о захтеву тужиље за накнаду трошкова жалбеног поступка овај суд налази да тужиља основано потражује накнаду нужних и оправданих трошкова на име  допунског вештачења Драгаш Јована у износу од 20.000,00 динара, за приступ на рочиште пред другостепеним судом 20.03.2018.године (са ПДВ 20%) у износу од 24.000,00 динара. Све укупно су тужиљи досуђени трошкови жалбеног поступка у укупном износу од 44.000,00 динара. Тражени трошкови за састав поднеска од 01.03.2018.године у износу од 22.500,00 динара  јој не припадају, јер тај поднесак, иако образложен, није био нужан и неопходан, а све што је наведено је пуном.тужиље могао и усмено на рочишту изнети.

    Без обзира на делимичан успех тужене у жалбеном поступку, трошкови јој нису досуђени јер тужена није поставила захтев за њихову накнаду, сходно одредби чл. 163  ст.1 и 2 ЗПП.

    На основу свега изнетог, применом члана 390 ЗПП и члана 394 став 4 ЗПП, одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа судија
Бранка Бајић, с.р.
зто: